Taja taksista

Petar, 2 godine i 4 meseca.

Nisam taksista. Nisam nikad ni bio taksista. A trenutno ni ne planiram da se bavim tim poslom. Poznavanje puteva u gradu u kojem živiš, smatram osnovnom kulturom svakog vozača. Pritom to posmatram kao neprocenjivu pomoć u savladavanju prelaženja s jednog na drugi kraj grada, što kraćim putem ili kroz što manje semafora. Mnogi bi mi pozavideli na putevima koje biram u takvim situacijama. Mnogi, ali ne baš svi.

Moja mama to ne voli. Moj odabir puteva i ulica kroz Novi Sad, često umeju da je zabune. Grad ne poznaje dobro, kao malo pre spomenuti taksisti, a voli uvek da zna gde se nalazi.

Jednom prilikom dok smo se vozali Nana (tako Petar od milošte zove svoju baku, moju mamu), Petar i ja, čujem njihov razgovor sa zadnjeg sedišta:

• Petre, tvoj Taja, me toliko vrti kroz ovaj Novi Sad, da sad više ne znam gde se nalazimo – reče Nana.
• Nano. Ja ću da ti kažem!
• Ti, znaš gde smo? – pomalo začuđeno ga zapita.
• Znam, Nano! Mi smo u kolima!!! – reče Petar sav oduševljen što joj je pomogao da se snađe.